Mnogi ljudi u zemljama koje je najteže pogodila pandemija virusa korona bore se da izbegnu kontakt sa drugima i ostanu kod kuće. Socijalno distanciranje nije nov koncept u prirodnom svetu gde su zarazne bolesti uobičajene. U stvari, nekoliko društvenih vrsta će proterati članove unutar sopstvene zajednice ako su zaraženi patogenom.

“To je težak proces jer zarazne pojedince nije uvek lako uočiti”, objašnjava Džozef Kiseker, vodeći naučnik u organizaciji “The Nature Conservancy”.

Međutim, pomoću specijalizovanih čula životinje mogu otkriti određene bolesti – ponekad i pre nego što se pojave vidljivi simptomi – i promeniti svoje ponašanje kako ne bi obolele. Pčele radilice i šimpanze, na primer, mogu biti bezobzirne kada je u pitanju izbacivanje bolesnih.

Bakterijske bolesti koje pogađaju kolonije pčela radilica, posebno su razarajuće jer iznutra otapaju larve pčela. “Otuda potiče naziv tog smeđeg gnejcavog nereda. Zaudara vrlo, vrlo gadno“, objašnjava Alison Mekafi, postdoktorska saradnica sa odeljenja za entomologiju (nauka o insektima) i biljnu patologiju Državnog univerziteta Severne Karoline.

Zaražene larve emituju određene nagoveštajuće hemikalije koje starije pčele mogu da namirišu, poput oleinske kiseline i pčelinjeg feromona, pokazalo je  istraživanje koje je Mekafi izvršila. Jednom kada budu identifikovani, pčele će te bolesne članove fizički da izbace iz košnice, kaže ona.

Pošto ovo evoluciono prilagođavanje štiti zdravlje kolonije, pčelari i istraživači već decenijama primenjuju selektivno uzgajaju kako bi prepoznali ovo ponašanje. Ove “higijenske” pčele sada zuje širom SAD.

„Zaista nije mnogo drugačije“

Tokom 1966. godine, dok je proučavala šimpanze u Nacionalnom parku Gombe Stream u Tanzaniji, Džejn Gudal je primetila šimpanzu po imenu MekGregor koji je imao paralizu izazvanu veoma zaraznim virusom.

Njegove kolege šimpanze su ga napale i izbacile iz grupe. U jednom slučaju, delimično paralizovani šimpanza prišao je šimpanzama koji su se timarili na drvetu; u nedostatku društvenog kontakta pružio je ruku u znak pozdrava, ali ostali su se udaljili bez pogleda.

“Puna dva minuta stari MekGregor sedeo je nepomično, zureći u njih” napominje Gudal u svojoj knjizi iz 1971. godine, “U senci čoveka”. “To zapravo nije mnogo drugačije od toga kako današnja društva reaguju na takvu tragediju”, rekla je ona za časopis Sun Sentinel 1985. godine.

Gudal je zabeležila i druge slučajeve izopštenih šimpanzi obolelih od paralize tokom svog istraživanja, iako je napomenula da su u nekim slučajevima zaraženi pojedinci na kraju dobrodošli nazad u grupu.

Kao i ljudi, šimpanze su vizuelna stvorenja, a neka istraživanja sugerišu da početna stigma prema šimpanzama zaraženima poliomom može biti vođena strahom i gađenjem od njihovog poremećaja – što je  deo strategije za izbegavanje oboljevanja od bolesti koja izaziva takve deformacije.

„Pametniji od slučajnog“

Nisu sve životinje toliko agresivne prema svojim bolesnim komšijama; ponekad jednostavno izbegnu one koji vas mogu zaraziti.

Pre nego što je Kiseker počeo proučavati punoglavce krajem 90-ih, modeli koji predviđaju širenje bolesti unutar grupa divljih životinja pretpostavili su da je kontakt sa zaraženim pojedincima bio slučajan.

Pretpostavljali su da je jednako verovatno da će svaki pripadnik populacije oboleti kao i sledeći.”Ali, jasno je da su životinje pametnije”, kaže Kiseker.

U svojim eksperimentima, Kiseker je otkrio da punoglavci mogu ne samo da otkriju smrtonosnu infekciju kvasca u drugim punoglavcima, već su i zdravi članovi aktivno izbegavali one koji su bolesni. Kao i pčele, punoglavci se oslanjaju na hemijske signale kako bi odredili ko je bolestan, a ko ne.

Odabir pravog partnera

Kada je u pitanju parenje, mnoge vrste su izbirljive u pogledu odabira zdravog partnera.

Na primer, kroz dobar udah ženke kućnih miševa mogu da utvrde da li su potencijalni partneri bolesni. Ako ženka miša namiriše parazitsku infekciju u mokraći mužjaka, verovatno će se preći na drugog, zdravijeg partnera, tvrde istraživači sa Univerziteta Zapadni Ontario.

Muški gupiji (slatkovodna riba) suočeni su sa sličnim nadzorom potencijalnih ženki. Ženke riba preferiraju partnere bez parazita: kombinacija vizuelnih tragova infekcije, poput stegnutih peraja i bledosti, te određenih hemijskih supstanci koje se oslobađaju iz kože zaraženog odaju bolesne mužjake.

Sve u svemu, važno je napomenuti da, za razliku od nas, životinje ne shvataju da “ako ostanu kod kuće, zapravo mogu smanjiti brzinu prenosa”, objašnjava Kiseker. „Kao ljudi, imamo tu sposobnost. To je velika razlika. “

Izvor: Nacionalna geografija