Ne smemo da žmurimo dok se svet bori sa COVID-19. Mi moramo, već sada, da pronađemo načine za sprečavanje buduće zoonotske epidemije.

Zdravlje svih života na planeti je povezano. Epidemija COVID-19 podseća nas na osnovnu činjenicu koja ne sme biti zanemarena: zdravlje i dobrobit ljudi, životinja, biljaka i životne sredine su suštinski povezani i pod snažnim uticajem ljudskih aktivnosti. Zdravlje podrazumeva mnogo više od odsustva zaraznih bolesti; ono mora da obuhvati socioekonomske, političke, evolutivne i ekološke faktore, kao i individualne osobine i obrasce ponašanja.

Stoga je nužno potreban multidisciplinaran pristup koji integriše i finansira stručnjake za zdravlje ljudi, životinja i ekosistema. Američka federalna vlast preduzela je kritične mere, međutim buduće ciljane mere biće predložene od strane konzervatora, stručnjaka socijalnih nauka, ekologa i prirodnjaka, koji su od suštinskog značaja za obezbeđivanje našeg javnog zdravlja.

Koronavirusi, kao što je novi korona virus SARS-CoV-2, koji uzrokuje COVID-19, nisu retkost. U ljudima i životinjama po prirodi žive i održavaju se raznorazni patogeni, uključujući i ove viruse. Virusi mogu da zaraze svoje domaćine, što dovodi do bolesti, pa čak i smrti. Oni takođe mogu biti bezazleni, tako da ljudi ili životinje nesvesno postaju njihovi “domaćini rezervoari.”

Neznanja o ovom koronavirusu ima u izobilju. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) nazvala je širenje dezinformacija “infodemijom”. Ona se širi društvenim mrežama poput virusa. Ne bismo smeli to da dozvolimo. SZO procenjuje da oko 60 posto svih virusa koji mogu da zaraze čoveka potiče od životinja. Ovaj fenomen se naziva “zoonoza”. SZO tvrdi da 75 posto novih zaraznih bolesti u poslednjoj deceniji čine zoonoze.

Šta možemo da učinimo da sprečimo zarazu sledećim virusom? Šta bismo danas dali da smo samo uspeli da sprečimo pandemiju HIV/AIDS-a, lentivirusa koji je nastao zbog ljudskog kontakta sa zaraženim šimpanzama i čađavim mangabijem u zapadnoj Africi? Epidemija SARS-a 2002. godine započela je preko ljudskog kontakta sa sisarom, cibetkom, koju su slepi miševi zarazili koronavirusom.

Važno je imati na umu da širenje zoonoza pri interakciji ljudi i divljih životinja nije retka pojava, niti se javlja samo u dalekim delovima sveta. Nama su one poznate kao besnilo, virus Zapadnog Nila, kuga, salmonela, hantavirus ili Lajmska bolest. Ljudi rade sve što je u njihovoj moći da izbegnu ove zoonotske bolesti.

Na naše interakcije sa divljim životinjama utiču promene u upotrebi zemljišta, aktivnosti poput seče/krčenja šuma, širenje poljoprivrede na prethodno nedirnuta područja i masovna trgovina divljačima, a sve to menja prirodni tok kretanja virusa, kao i sastav, zastupljenost i ponašanje virusnih rezervoara. Ove promene povećavaju stopu kontakta između životinja koje su nosioci virusa i ljudi (kao i obrnuto).

Bendžamin Frenklin je 1736. godine izjavio: “Gram prevencije vredan je kilo leka”. Ne peremo li svi mi često ruke kako bismo sprečili kontakt sa virusom? Zar naše globalno društvo ne bi trebalo da učini još više povodom “mikroba” koji nas ugrožavaju? Virusi koji nastanjuju divlje životinje mogu da zaraze domaće životinje, i slično tome, bolesti koje napadaju stoku mogu da iskorene poslednje populacije divljači.

Danas, afrička svinjska kuga uništava svinjarstvo u celoj Aziji, i preti farmama u Evropi i Severnoj Americi. Za posebno ugrožene vrste divljih svinja jugoistočne Azije, ovaj virus bi mogao da bude fatalan.

Ogroman deo sveta i dalje ne primenjuje globalne sanitarne standarde u stočarstvu i trgovini životinjama i njihovim proizvodima. Masovna potrošnja divljih životinja u gradskim sredinama ne zna za standarde i ne može se nikada smatrati sanitarnom i bezbednom. Svuda na svetu ljudi su izloženi riziku.

Šta mi možemo da učinimo?

U oktobru 2019. godine, nedeljama pre izbijanja epidemije u Kini, Društvo za zaštitu divljih životinja (Wildlife Conservation Society) i nemačka vlada  preporučilli su oštre mere za jačanje globalnog zdravlja. Berlinska načela su za “Jedna planeta, jedno zdravlje, jedna budućnost” izneli 10 praktičnih mera, uputstava za zdrave zajednice. Svi nivoi vlasti bi trebalo da se pridržavaju ovih smernica.

Prekasno je reagovati tek nakon što bolest zarazi čoveka. COVID-19 sada hara čitavim svetom, dok zdravstveni radnici rade prekovremeno kako bi otkrili, pronašli, izolovali i lečili nove slučajeve. Dok državne laboratorije i farmaceutske kompanije naporno rade na pronalaženju vakcine za virus, mi ne smemo da se opustimo.

Umesto toga, moramo da osmislimo prilagodljive, holističke i perspektivne pristupe identifikovanju, prevenciji, praćenju, kontroli i ublažavanju novih zaraznih bolesti koje obuhvataju složenu međusobnu povezanost među vrstama, ekosistemima i ljudskom društvu, istovremeno uzimajući u obzir štetne ekonomske pokretače i subvencije.

Iako su dodatna sredstva u iznosu od 8 milijardi dolara namenjena za finansiranje hitne podrške u borbi protiv COVID-19 pandemije, koje je nedavno odobrio predsednik Tramp u dogovoru sa opozicionom strankom, od suštinskog značaja, mi možemo i moramo da učinimo još više kako bismo bili nekoliko koraka ispred sledeće epidemije zoonotske bolesti i to tako što ćemo podržati međunarodne političke planove za trajno zatvaranje tzv. “mokrih pijaca” na kojima se trguje divljim životinjama radi ljudske konzumacije, i da nastavimo sa finansiranjem globalnog nadzora divljih životinja.

Dok prioritetno brinemo o bolesnima, jednako je važno da prihvatimo jedinstevni zdravstveni pristup i učinimo šta je u našoj moći da povećamo međusektorsko ulaganje u globalnu zdravstvenu infrastrukturu za ljude, domaće i divlje životinje, biljke i ekostisteme, kao i međunarodne mehanizme finansiranja zaštite ekosistema, u skladu sa kobnom prirodom nastajućih zaraznih bolesti koje ugrožavaju život na našoj planeti.

Izvor: scientificamerican