Pandemija nije “prirodna katastrofa”: štale u koje smo sami „napakovali“ životinje, plodno su tle za razvoj patogena

Istorija naše civilizacije se zasniva na izgradnji i razbijanju granica između vrsta. Rana poljopriveda je stavila fokus na kultivaciju najproduktivnijih biljaka i životinja. Ovo je omogućilo ljudskoj populaciji da postane brojnija i gradovima da se razviju. Međutim, jednom kada smo useve i stoku koncentrisali na jedno mesto i počeli da ih gajimo u monokulturama, one su postale podložne bolestima. Kako su gradovi rasli, a industrijska stočarska proizvodnja se razvijala, ljudi i životinje su fizički postali sve bliži jedni drugima. Rezultat toga je novi epidemiološki poredak, u kome zoonoze – bolesti koje mogu da “preskoče” sa životinje na ljude – bujaju.

Na početku, ove bolesti su ostajale vezane za mesta sa kojih su potekle. Međutim, sa globalizacijom, bolesti su počele lako da se prenose. Tako je u ranom 19. veku bolest krompira izazvana jednom vrstom gljivice, iz Južne Amerike transportnim brodovima stigla u Irsku gde je uzrokovala smrt od gladi najmanje milion ljudi, dok je dva miliona ljudi emigriralo. Međutim, uprkos brojnim sličnim primerima, ljudima je ipak bilo teško da odole prednostima industrijske poljoprivrede. Vremenom, stočna proizvodnja i proizvodnja hrane za stoku se uvećavala. Velike kompanije kupile su lokalne proizvođače, objekti za smeštaj životinja postali su veći od šoping molova. Tako npr. farme pilića su od malih objekata postale praktično fabrike sa više desetina hiljada ptica smeštenih na jednom mestu. 

Štale u kojima se nalaze „napakovane“ životinje, plodno su tle za razvoj patogena. Monokulture u kojima su sve životinje genetički slične olakšavaju prenošenje patogena. U normalnim uslovima, patogeni evoluiraju da budu štetni, ali ne smrtonosni: oni žele da „iskoriste“ domaćina bez da ga ubiju, kako bi mogli da nastave da se šire. Međutim, u industrijskim sistemima u kojima se životinje brzo smenjuju, selekcija patogena je usmerena na najvirulentnije varijante, bez obzira koliko su smrtonosne. Unutar jednoobrazne predvidljivosti moderne industrijske poljoprivrede, dešava se nepredvidivo.

Zoonoze – bolesti zajedničke životinjama i ljudima, čine se slične zemljotresima: kada se pojave,  deluju kao nasumična dela prirode. Međutim, one su sličnije uraganima – mogu da se pojave češće i brzo postanu moćnije, ako ljudi nastave da menjaju životnu sredinu. Centri za prevenciju i kontrolu bolesti procenjuju da tri četvrtine novih bolesti koje su javile i mogu da inficiraju ljude, potiču od divljih ili domaćih životinja. Pored dobro poznatih oboljenja kao što su ebola, zika, ptičji grip i svinjski grip, istraživači su prebrojali preko dve stotine drugih infektivnih bolesti koje su se pojavile više od 12.000 puta u poslednje tri decenije. Nije jednostavno preskočiti barijeru između vrsta; stoga ove brojke govore o veličini sistema industrijske poljoprivrede.

Infektivne bolesti su samo jedan aspekat veće zdravstvene krize koja traje. Dve trećine slučajeva kancera kod ljudi vodi poreklo od toksina u životnoj sredini, uzrokujući smrt miliona ljudi godišnje. Svake godine, 4.2 miliona ljudi umre od komplikacija respiratornih bolesti uzrokovanih toksinima iz vazduha. Maršal Burk, asistent profesora „nauke o Zemljinim sistemima“ na Stenfordu je procenio da je smanjenje zagađenja do koga je došlo nakon zatvaranja fabrika na u Vuhanu tokom pandemije, spasilo 51.000 – 73.000 života u Kini, dvadeset puta više ljudi u odnosu na broj umrlih od posledica COVID-19 u provinciji Hubei. „Mi smo napravili set veoma opasnih životnih okruženja i ne možemo da nastavimo da ih zanemarujemo“, kaže Ana Cing, antropolog na Univerzitetu Santa Kruz u Kaliforniji. Najveća lekcija koju nam je ostavio korona virus je da „nemamo gde da pobegnemo“. U naporima da proširimo naš uticaj na planetu, izgleda da smo sami sebe doveli u ćorsokak.

Izvor: Newyorker