Nekada davno – zapravo pre samo par nedelja – moj komšija i ja, često smo zajedno provodili jutra. Pozdravili bismo se zagrljajem, a onda bismo zajedno otišli u zajedničku baštu gde bismo sadili biljke i brinuli o njima.

Većina metafora koje koristimo da opišemo naš biološki svet nisu zasnovane na modelu kooperacije. Darvinova misao – odnosno njene popularne verzije – uči nas konceptu stalne kompeticije između onih koji su više i manje “sposobni” da opstanu. Velike monoteističke religije nam govore da je čoveku data zemlja i sva njena stvorenja da njima vlada. Američka kultura podstiče preduzetnički individualizam.  Ali moj komšija i ja se ne takmičimo za prostor u našoj bašti dok sadimo biljke. Mi tada zapravo delimo mikrobe iz vazduha i iz zemljišta, izdišemo ih sa svakim našim dahom, prenoseći ih na naše ruke i kasnije ih ponovo unosimo u naš oganizam kroz usta. Svojim aktivnostima, mi pravimo jednu zajednicu, kako u društvenom, tako i u mikrobiološkom smislu.

Mikrobiološke veze su povezivale ljudska bića od našeg postanka. Mnogo pre nego što je čovek znao šta je jednoćelijski organizam, naše kulturološke prakse, bile su takve da povećavaju razmenu mikroba: poljoprivredni radovi, sakupljanje plodova, briga o farmskim životinjama, priprema hrane, pozdravljanje dodirom ili rukovanjem. Ovo verovatno nije bilo slučajno. Danas je naučno dokazano da kada delimo mikrobe sa drugim ljudima ili organizmima, postajemo zdraviji, bolje adaptirani na našu sredinu i više u saglasju sa našom društvenom zajednicom.

Međusobne veze kojima su naši životi isprepletani, a koje su poslednjih godina postale sve jasnije, podstiču nas da ponovo razmotrimo naše razumevanje sveta prirode. Biolozi su počeli da preispituju shvatanje da je svako drvo “individua” za sebe – možda je preciznije razmatrati ga kao jedan element u mreži relacija između korenova, bakterija, gljiva, lišajeva, insekata i drugih biljaka? Ova mreža elemenata je toliko isprepletana da je teško odrediti gde se jedan organizam završava, a drugi počinje.

U sred pandemije korona virusa, ideja o tome da ljudsko telo nije zasebna individua, već skup više različitih vrsta – zajednica – čini se veoma relevantnom i uznemirujućom. Kako onda da se zaštitimo? Da li su pandemije neizbežne, ako su živa bića toliko međusobno povezana?

Pandemija SARS-CoV-2 virusa je globalna tragedija koja se razvija pred našim očima. Istovremeno, ona je prilika za razmišljanje o strujama u kojima plivamo. Filozof Emanuel Koćia smatra da mi ne nastanjujemo Zemlju već atmosferu, koju on opisuje kao more života. Kao plivači u ovom moru, mi biološki ne možemo biti izolovani, niti to mogu biti naše ekološke prakse. Istraživači su ustanovili da mikrobi otporni na antibiotike iz životinjskog fecesa putuju niz vetar sa farmi u Teksasu. Pesticidi sa tropskih plantaža banane završavaju u hladnom jezetu Superior u Americi. Spore koje su uzrokovale pojavu zarazne bolesti goveda “slinavka i šap” u Velikoj Britaniji 2001. godine su najverovatnije potekle iz peščanih oluja u Sahari. A ipak, te iste oluje pomažu da hranjivi fosfor stigne do amazonske prašume. Vazduh pomaže u oprašivanju biljaka, a takođe prenosi i radioaktivne čestice, spore gljivica, bakterije i viruse. Kvalitet vazduha je veoma važan: nova istraživanja sugerišu da nekvalitetan vazduh povećava rizik od ozbiljnih komplikacija usled COVID-19; smanjenje zagađenja na Menhetnu, za samo jednu jedinicu mere čestica može spasiti hiljade života.

Samoizolacija je ključna za zaustavljanje pandemije – a ipak, potreba za izolacijom je sama po sebi, priznanje naše duboke povezanosti sa našim okruženjem. Da bismo u potpunosti ispravno odgovorili na ovo što se desilo, moramo da razmotrimo ekološke mreže širom sveta koje nas povezuju. Moj komšija i ja ćemo nastaviti naš rad u zajedničkoj bašti kada se sve pandemija završi. Nadam se da će nam se pridružiti i drugi, širom naše planete koji su nestrpljivi da zaštite zajedničku baštu koju predstavlja naš svet.

Izvor: www.newyorker.com