S vrha visoke planine Korkovado u Rio de Žaneiru, u podnožju čuvene statue Hrista Spasitelja, neravni prirodni horizont čini da visoki neboderi, uredno ušuškani uz obalu, izgledaju minijaturno. Na ovim vrhovima, pa sve u nedogled, raste gusta šuma Tižuka – najveća urbana šuma na svetu – koja stvara utisak da je Rio grad koji je uspeo da se uskladi sa prirodom kao nijedan drugi na planeti. Ali stvari nisu uvek bile tako harmonične. U stvari, jednom su ta brda bila ogoljena, prokrčena da bi se napravilo mesta za plantaže.

Ova prostrana šuma je zapravo stvorena ljudskom rukom. Iako se tokom poslednjih vekova dosta pažnje posvećuje krčenju amazonskih prašuma, ekosistem Atlantske šume u Brazilu je preživeo mnogo složenije probleme. Atlantska šuma, koja je dom bezbrojnim jedinstvenim vrstama, nekada se prostirala duž skoro cele brazilske obale, mada su danas ostali samo mali delovi toga.  Kako bi se podstakao rast brazilskog stanovništva, koje većinom živi u blizini okeana, ove šume su sečene u velikoj meri da bi se napravio prostor za razvoj – a šuma Tižuka nije bila izuzetak.

Otkad je Rio osnovan 1565. godine, pa do sredine 19. veka, njegovi brojni brežuljci, nekada prekrivene bujnim tropskim šumama, prokrčeni su radi sađenja drveta potrebnog za gradnju i goriva kako bi se ovaj cvetajući grad proširio. Na kraju su se skoro svi brežuljci Rija ogolili kako su plantaže kafe i šećerne trske zauzele svoje mesto. Na primer, između 1590. i 1797. godine, broj fabrika šećera je skočio sa 6 na 120 – na račun Atlantske prašume.

Ali uprkos svim benefitima koje je krčenje brežuljaka pružilo u to vreme, već tada je uništavanje bilo razlog za brigu. Već 1658. godine su stanovnici Rija počeli da protestuju u korist šuma, plašeći se da je uništena zemlja uticala na snabdevanje gradskom vodom. Ipak, tek 1817. godine je gradska vlast izdala prve propise kako bi zaštitila nekoliko preostalih delova šume.

Posle niza suša sredinom 19. veka, postalo je jasno da se šume moraju obnoviti kako bi se obezbedila čista gradska voda. Stoga je car Pedro II izdao naređenje da se oskudna brda Rija pošume biljkama koje su tu rasle vekovima ranije.

Ovaj ogroman poduhvat je obuhvatao stotine hiljada sadnica koje su sađene ručno. Prirodna regeneracija i gradski propisi su pomogli da se popuni ostalo. Takođe je uložen trud da se obnovi životinjski svet koji je ranije tu postojao, mada burnoj istoriji ove šume od 400 godina potrebno je još da povrati svu svoju prirodnu raznolikost. Tokom nekoliko narednih decenija, šuma Tižuka je dobila svoj status nacionalnog parka, sa kojim je dobila i bezbroj zaštita i proširenje svojih granca.

Danas je Tižuka najveća svetska urbana šuma koja privlači oko dva miliona posetilaca godišnje. Ali usred, na prvi pogled, neiskvarenog prirodnog okruženja u jednom od najvećih urbanih centara Brazila, i dalje je moguće videti puste ostatke rančeva koje mlada šuma tek treba da dobije u potpunosti.

Ipak, sa uzvišenog vidikovca Tižuke na vrhu Korkovada, šuma deluje netaknuto. I među poklonicima raznih vera koji se okupljaju u podnožju ogromnog kamenog kipa Isusa na bujnom zelenom brdu, postoji tračak nade da čak i ako šuma ne može biti spašena od upornog krčenja, možda se, na kraju, ipak možemo iskupiti za to.

Prevod: Milica Reljić
Fotografija: Halley Pacheco de Oliveira / CC BY-SA