Da li vam je prijatelj ikada u poverenju rekao da je gubitak njegovog psa uzrokovao više tuge nego smrt bliske osobe? Jeste li se ikada i sami tako osećali?

Društvo nas je primoralo da se stidimo takvih emocija, ali istraživanja pokazuju da je i više nego opravdano kada oplakujemo smrt našeg krznenog prijatelja.

Za mnoge ljude, smrt ljubimca je u gotovo svakom smislu uporediva sa smrću voljene osobe. To potvrđuju i istraživanja, a gotovo da nema (kulturnih) običaja koji bi nam pomogli da se s tim nosimo. Kada čovek umre, tu su čitulje, verski obredi i okupljanja porodice i prijatelja. Dobijaju se slobodni dani. Očigledno je da postoji mnogo načina kojima smo ohrabreni da tugujemo zbog gubitka voljenih i izražavamo svoje emocije.

Sa druge strane, kada umre ljubimac, često ne poštujemo nijednu od tih tradicija niti tražimo nekoga ko će nas podržati i saosećati s nama. Očekivano je da će se većina ljudi odmah vratiti svakodnevnim obavezama, sa malo ili nimalo posledica. Kuća je neobično tiha i ispunjena sećanjima. Izgubili smo najboljeg prijatelja i vernog pratioca, ali dubina tog bola gotovo da nije priznata.

Vlasnici kućnih ljubimaca imaju osećaj da je njihova tuga dramatična, preterana ili čak sramotna. Na kraju, “to je bio samo pas”. Zanemaruje se neverovatna veza između čoveka i životinje koju smo stvorili sa psima. Naši psi nam tokom svog života pružaju stalne povratne informacije – i to pozitivne. Obožavaju nas takve kakvi jesmo. Snižavaju naš krvni pritisak i podižu raspoloženje. Kako ne bismo bili slomljeni nakon takvog gubitka?

Takođe, može doći do naglih životnih promena kada umre kućni ljubimac. Nema buđenja u 6 ujutro vlažnom njuškicom, dnevnih šetnji ili toplih pozdrava nakon dugog dana u kancelariji. Mnogim ljudima njihovi ljubimci daju osećaj svrhe, čak i razlog za postojanje. Kada taj osećaj iznenada nestane, razumljivo je da se vlasnicima menja život.

Još jedan zanimljiv faktor, na koji je ukazao Business Insider, jeste fenomen takozvanog “pogrešnog imenovanja”. Ovaj fenomen opisuje našu tendenciju da slučajno dete, partnera ili voljenu osobu zovemo imenom našeg ljubimca. To ukazuje da naše pse smeštamo u istu mentalnu kategoriju kao i najbliže članove porodice. Kada umru, to je u suštini ono što smo izgubili. Voljenog člana porodice.

Smrt ljubimca znači gubitak izvora bezuslovne ljubavi, odanog pratioca i nekoga ko nam je pružao sigurnost i utehu. Naši psi utkani su u samo platno našeg svakodnevnog života.

Da, to boli. Ponekad čak i više od smrti prijatelja ili člana porodice. I ne postoji apsolutno nijedan razlog da se toga stidimo.