Efekat staklene bašte je zagrevanje koje se dešava kada određeni gasovi u Zemljinoj atmosferi zadrže toplotu. Ti gasovi propuštaju svetlost, ali zadržavaju toplotu, poput staklenih zidova staklene bašte, a otuda potiče i ovaj naziv.
Sunčeva svetlost pada na Zemljinu površinu gde se energija apsorbuje i zatim zrači nazad u atmosferu kao toplota. U atmosferi, molekuli hvataju deo toplote, a ostatak se oslobodi u svemir. Što se više gasova sa efektom staklene bašte koncentriše u atmosferi, više toplote ostaje zarobljeno u molekulima.
Naučnici prepoznaju efekat staklene bašte od 1824. godine, kada je Džozef Furije izračunao da bi Zemlja bila mnogo hladnija da nema atmosfere. Ovaj prirodni efekat staklene bašte je ono što čini klimu Zemlje pogodnom za život. Bez njega, površina Zemlje bila bi u proseku hladnija za oko 60 stepeni Farenhajta (33 stepena Celzijusa).
Tokom 1895. godine, švedski hemičar Svante Arhenius otkrio je da ljudi mogu pojačati efekat staklene bašte stvaranjem ugljen-dioksida. Zahvaljujući njemu, danas razumemo šta je globalno zagrevanje i kakvi su njegovi efekti.
Delovanje efekta staklene bašte se povećavalo i smanjivalo tokom Zemljine istorije, ali je bilo prilično konstantno u poslednjih nekoliko hiljada godina. Prosečne globalne temperature su takođe bile konstantne u tom periodu – sve do poslednjih 150 godina. Sagorevanjem fosilnih goriva i drugim aktivnostima koje oslobađaju velike količine gasova (posebno tokom poslednjih nekoliko decenija), ljudi pojačavaju efekat staklene bašte i značajno zagrevaju Zemlju, upozoravaju naučnici.
Šta uzrokuje efekat staklene bašte?
Sunčeva svetlost čini zemlju pogodnom za stanovanje. Dok se 30 procenata solarne energije koja dopire do našeg sveta reflektuje nazad u svemir, približno 70 procenata prolazi kroz atmosferu do zemljine površine, gde je apsorbuju zemlja, okeani i atmosfera. Zatim ta toplota zrači nazad u obliku nevidljive infracrvene svetlosti. Dok deo ove infracrvene svetlosti nastavlja u svemir, ogromnu većinu – zaista, oko 90 procenata – apsorbuju atmosferski gasovi i preusmeravaju natrag prema zemlji, izazivajući dalje zagrevanje. Veće koncentracije gasova sa efektom staklene bašte – a naročito ugljen dioksida – izazivaju zadržavanje dodatne toplote i porast globalnih temperatura.
Odakle potiče efekat staklene bašte?
Veličina stanovništva, ekonomska aktivnost, životni stil, upotreba energije, obrasci korišćenja zemljišta, tehnologija i klimatska politika: prema Međuvladinom panelu o klimatskim promenama (IPCC), ovo su sile koje pokreću gotovo sve emisije gasova sa efektom staklene bašte. Evo jasnijeg pregleda izvora emisije gasova sa efektom staklene bašte.
-
Proizvodnja električne i toplotne energije
Sagorevanje uglja, nafte i prirodnog gasa za proizvodnju električne i toplotne energije čini četvrtinu svetskih emisija kojima upravlja čovek, što ga čini najvećim pojedinačnim izvorom.
-
Poljoprivreda i promene u korišćenju zemljišta
Otprilike jedna četvrtina globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte potiče od poljoprivrede i drugih aktivnosti korišćenja zemljišta (poput krčenja šuma). Drveće, biljke i tlo apsorbuju ugljen dioksid iz vazduha. Biljke i drveće to rade fotosintezom (proces kojim pretvaraju ugljendioksid u glukozu); Kad se drveće ili biljke poseku, više ne apsorbuju ugljendioksid, a kada se spaljuju ili razgrade, ispuštaju ugljen dioksid nazad u atmosferu.
-
Industrija
Otprilike petina globalnih emisija koje potiču od ljudi dolazi iz industrijskog sektora, što uključuje proizvodnju robe i sirovina (poput cementa i čelika), preradu hrane i izgradnju.
-
Prevoz
Sagorevanje naftnih goriva, benzina i dizela, kako bi se napajali svetski transportni sistemi čini 14 procenata globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ugljen dioksid je primarni gas koji se emituje, iako sagorevanje goriva takođe oslobađa male količine metana i azot-oksida, a klimatizacija vozila i rashladni transport oslobađaju fluorisane gasove.
Šta smanjuje efekat staklene bašte na Zemlji?
Biljke mogu pomoći da se uravnoteži efekat staklene bašte na Zemlji. Sve biljke – od džinovskih stabala do sićušnog fitoplanktona u okeanu – uzimaju ugljen dioksid i oslobađaju kiseonik.
Okean takođe apsorbuje mnogo viška ugljen dioksida iz vazduha. Nažalost, povećani ugljen dioksid u okeanu menja vodu, čineći je kiselijom. To se naziva kiselost okeana.
Voda koja je kisela može biti štetna za mnoga okeanska stvorenja, kao što su određene školjke i korali. Zagrevanje okeana takođe može biti štetno za ove organizme. Toplije vode glavni su uzrok izbjeljivanja korala.
Prevela: Marija Filipović
Ako vam je ovaj tekst koristan, pročitajte i:
- Svici će nestati ako ih ne zaštitimo
- Zašto su kućne biljke potrebne svakom domu?
- Evo šta svi možemo da uradimo da bismo zaštitili zemljište
Povežimo se i na društvenim mrežama:
Leave A Comment