Upoznajte prvog stanara Studentskog doma za zaštitu životinja i prirode “Ljubinka Vivčar”

“Moje ime je Pavle Dobričić. Do svoje 12. godine živeo sam sa bakom, majkom i ujakom u selu Stojnik nadomak Aranđelovca. Živeli smo skromno ali srećno. Svoje detinjstvo pamtim po igranju u pesku i baricama, bez televizora, telefona i interneta. Brinuo sam o kravama, svinjama i kokoškama, a od svih mi je najdraži bio crni konj Ibar kojeg sam voleo da posmatram, jašem, ali i da se sakrijem pored njegovih nogu kada bih napravio neki nestašluk. Osećao sam se zaštićeno zbog njegove veličine i mirnoće. Ibar nam je mnogo pomagao u seoskim poslovima, vukao je drva i kukuruz. Ponekad bih seo pored njega i gledao ga kako smireno jede i uživa u svakom danu i to bi mi pričinjavalo radost. Obilazio sam ga i kada sam prešao u hraniteljsku porodicu i bio sam veoma tužan kada je baka morala da ga proda jer više nije mogla da brine o njemu. Imali smo i svoju baštu koju sam uređivao – još uvek se jasno sećam ukusa povrća koje smo gajili.

Konkurs za dodelu mesta za stanovanje u Studentskom domu “Ljubinka Vivčar”

Sa svojih 12 godina premešten sam u hraniteljsku porodicu u selo Garaši kod Aranđelovca. Sa prelaskom iz Stojnika u Garaše, sve se promenilo. Uslovi stanovanja, okolina, ljudi – sve je bilo novo za mene. Moja hraniteljica je preuzela celokupnu brigu o mom obrazovanju koje do tada nije bilo na zavidnom nivou. Čim sam došao u hraniteljsku porodicu, išao sam na svoju prvu ekskurziju u Resavsku pećinu. Prvi put sam otišao na more sa svojih 15 godina i moja nova porodica me je često vodila na putovanja. Rado se sećam i proslave svog 18. rođendana jer su i moji rođaci i moji hranitelji slavili sa mnom i zahvalan sam na tome što se od samog početka svi lepo slažemo i što se osećam prihvaćeno. U Garašima sam stekao i nove prijatelje sa kojima se i danas družim. Sada mogu sa punim pravom i slobodno da kažem da su hranitelji moji roditelji.  To je ljubav koja se ne može opisati. To što su mi oni nadomestili mi je puno značilo u svakom pogledu, počev od mog školovanja i daljeg usavršavanja.  Zahvaljujući njima, završio sam srednju veterinarsku školu u Topoli i pre godinu dana sam upisao Visoku školu socijalnog rada u Beogradu.”

Kako si saznao za ORCA konkurs za prve stanare Studentskog doma „Ljubinka Vivčar“ i šta te je navelo da se prijaviš na konkurs?

Za konkurs sam saznao od strane Centra za socijalni rad, tačnije radnice iz Centra koja mi je rekla: ”Pavle, ja tebe vidim ovde”. Dosta sam razmišljao da li da se prijavim ili ne. Kako ću se snaći u velikom gradu, da li sam spreman da odem iz svog novog doma, da li ću zaista moći da pomognem životinjama, samo su neka pitanja koja sam sebi postavio. Do sada se nisam razdvajao od svojih hranitelja i zato nisam bio siguran kako će razdvajanje uticati na mene. Sa druge strane, želja za kvalitetnim obrazovanjem i širom informisanošću, sticanjem novih iskustava i upoznavanjem novih ljudi sa sličnim interesovanjima, bila je jača od svih mojih strahova. Ljudi ne poštuju prirodu i životinje, ne pružaju deci mogućnost da provode vreme sa životinjama i želim to da promenim. Želim da svako dete bude opušteno u prisustvu životinja i da pored njih nađe mir i spokoj kakav meni životinje pružaju od najranijeg detinjstva. Životinje pružaju ljubav, a ne traže ništa materijalno zauzvrat. Jednostavno, video sam sebe kao nekoga ko može da pomogne životinjama da se izbore za svoje mesto. Zato sam se i prijavio na konkurs.

Možeš li da nam opišeš kako si se osećao kada si saznao da si baš ti prvi stanar studentskog doma za zaštitu prirode i dobrobit životinja?

Svakog dana ću se sećati osmeha koji se javio na mom licu kada sam saznao da sam baš ja prvi stanar Studentskog doma “Ljubinka Vivčar”. Bio sam radostan i ispunjen jer sam dobio ono što sam želeo. Odmah sam podelio lepe vesti sa porodicom i svi smo bili srećni.

Kada sam malo bolje razmislio i kada se prvi utisak slegao, javile su se pomešane emocije –  sumnja, strah od novog okruženja, tuga zbog odlaska od kuće. Tada sam shvatio koliku odgovornost gest gospođe Ljubinke nosi sa sobom i obećao sam sebi da ću biti dostojan njene odluke i da je neću izneveriti.

Kakvo mesto priroda i životinje zauzimaju u tvom životu?

Priroda i životinje su deo mojih najlepših uspomena i prva misao o budućnosti. Kao što sam već napomenuo, od detinjstva sam u prirodi i sa životinjama, prvenstveno što živim na selu pa se svakog trenutka susrećem sa životinjama bile one male ili velike. Prirodu ne treba uništavati kao što mi ljudi radimo, nemajući obzira za nju. Mi ne umemo da uživamo u njoj i da je čuvamo. Tako je i sa životinjama. Moramo shvatiti da životinje nisu samo naša hrana, nego su nam i prijatelji sa kojima delimo svakodnevni život.

U srednjoj školi si završio veterinarski smer. Kada se javila želja da pomažeš životinjama i zašto si odabrao baš ovo usmerenje?

Uvek sam imao želju da upišem nešto što je vezano za pomaganje –  bilo čoveku ili životinjama.  Teže je pregledati životinju nego čoveka i pomoći joj jer životinja ne može da kaže koji problem ima ili šta je boli. Zato je moja odluka bila veterina. I sada se pomalo bavim veterinom, ali samo za potrebe svojih životinja na selu. U Garašima imam ovce, svinje, kokoške, krave i mačke i dva psa. Naša kuća je pored puta i ljudi često izbacuju mačke baš u naše dvorište. Meni ih je uvek žao, pa ih često udomljavam. Kupujem im i lekove i injekcije, hranim, pojim… Znam da muzem, timarim, očistim, kao i da šišam ovce.

Možeš li da nam približiš povezanost između tvog sadašnjeg zanimanja (socijalni radnik) i dobrobiti životinja i zaštite prirode? Na koji način možeš da najbolje doprineseš dobrobiti životinja i zaštiti prirode kroz oblast kojom se baviš?

Socijalni rad i dobrobit životinja su povezani. Na primer, starim ljudima koji su sami potreban je neko ko bi ih malo pokrenuo i motivisao. Ja tu vidim životinju koja bi to mogla savršeno da uradi, bilo da je to pas ili mačka. Stara osoba bi tom životinjom mogla da se bavi i na taj način se ne bi osećala usamljenom.

Sa druge strane, i deca često imaju predrasude o životinjana. Na primer, plaše se pasa i misle da će ih ujesti svaki pas kojeg vide na ulici. Ove predrasude potiču iz porodice. Svaki roditelj je zaslužan za ljubav koju dete iskazuje prema životinja, ali i za stvaranje svih dečjih strahova od životinja. Želim da kao socijalni radnik utičem da se to promeni i da ljudi ne stvaraju deci nepotrebne strahove. Voleo bih da jednog dana držim radionice i organizujem izlete na kojima bi se deca družila sa životinjama i provodila vreme u prirodi, baš kao što se to radi u Dečjem klubu ORkiCA. Deca treba da učestvuju u zaštiti životinja i prirode jer je mnogo drugačije kada nešto vidimo i uradimo, nego kada samo čujemo od drugih.

Jedan od tvojih hobija je sakupljanje starina, tj. nošnji. Zašto si odabrao baš ovaj hobi i kakvo mesto tradicija ima u tvom životu?

Nošnja  – neki misle da je to komad tkanine koja je stara i koja nema nikakvu vrednost i da treba da završi u smeću. Svako ko tako razmišlja greši. Nošnja je deo naše istorije i našeg kulturnog identiteta.  Nošnja je jedan lep hobi koji pruža divna iskustva. Kada dodirnete neki komad te nošnje imate osećaj da ste se vratili u prošlost i imate jasnu sliku o tim davnim vremenima. Prve komade nošnje sam dobio od svoje babe i od tada sakupljanje starih nošnji postaje moj strastveni hobi.

Na koji način ORCA i ti možete da doprinesete jedni drugima, a zajedno životinjama, prirodi i ljudima?

Time što ćemo se truditi da promenimo ono što se može i što treba promeniti. ORCA i ja ćemo nastojati da  promenimo svest ljudi i podstaknemo ih da životinje ne gledaju samo kao svoju hranu, nego da prema njima osete emociju i želju da žive u skladnom suživotu. Zajedno ćemo se boriti protiv zlostavljanja i ubijanja životinja.

Možeš li da nam otkriješ deo svojih planova za budućnost?

Ciljevi koje sam sebi postavio su završetak fakulteta i što bolja pomoć životinjama i prirodi. Kako bih prisustvovao predavanjima, svakodnevno sam provodio u putovanju i do 3 sata. Zato ću sada imati više vremena za prirodu i životinje i svoje profesionalno usavršavanje. Moja želja je da povežem decu iz grada sa životinjama na selu. Mnoga deca iz grada ne znaju kako izgleda krava i želim da to promenim. Smatram da svako dete zaslužuje da se raduje životinjama i da se poveže sa njima jer se tako rađaju odgovornost i najčistije emocije. Način na koji brinemo o životinjama, ili kakve stavove imamo o njima, govori dosta o tome kakvi smo ljudi.

Otvoren je konkurs za tvog cimera. Na koji način bi ga pozvao da se prijavi?

Puno je ljudi koji vole životinje, ali je malo onih koji bi im zaista pomogli kroz svoju profesiju. Takođe, puno je dece bez roditeljskog staranja koja žele da studiraju, a ne mogu.  Rekao bih mu da se obavezno prijavi ako želi da uči, radi, napreduje i da sva znanja koja stekne primeni kako bi zaštitio životinje i prirodu. Ako je spreman da pruži pomoć nekome, na pravom je mestu.

Konkurs za dodelu mesta za stanovanje u Studentskom domu “Ljubinka Vivčar”

Možeš li da nam opišeš šta radiš u ORCA?

U ORCA se trenutno bavim obradom podataka iz presuda koje se odnose na krivično delo zlostavljanje i ubijanje životinja. Teško mi je da poverujem kakvim su sve krivičnim delima životinje izložene. Pored toga, slao sam pozive ljudima da učestvuju u Izložbi mešanaca, a na Izložbi sam komunicirao sa posetiocima i trudio se da im pružim sve potrebne informacije. Učestvovao sam i na treningu Slavice Squire po nazivu Power life design, gde sam sakupljao donacije na ORCA štandu i komunicirao sa zainteresovanim učesnicima.

Moj angažman u ORCA ne bih nazvao radom, jer iako u ugovoru piše da je moja obaveza da volontiram 8h nedeljno, ne smatram to obavezom, već zadovoljstvom. Ukratko, gde je ORCA – tu sam i ja.

Koju poruku imaš za sve one koji su podržali otvaranje Studentskog doma?

Jedno veliko HVALA za sve one koji su podržali otvaranje Studenskog doma.  To nama – mladim ljudima bez roditeljskog staranja puno znači. Zahvaljujući svima koji su podržali gest Ljubinke Vivčar, mladi ljudi poput mene biće u prilici da steknu adekvatno obrazovanje, uz podršku stručnih i dobronamernih ljudi koji žele da naprave pozitivne promene u čitavom društvu. Na meni je velika odgovornost, ali i još veća čast i zato ću dati sve od sebe da opravdam ukazano poverenje.