Lidija Cenić

Moje ime je Lidija Cenić i nadam se da ću u narednim redovima uspeti da vam dočaram ljubav koju gajim prema životinjama. Kako sam odrasla sa životinjama i od malih nogu ih neizmerno volim i poštujem, sledeći logičan korak bio je uključenje u borbu za njihov život i njihova prava. Tome sam naučila i svoju ćerku, pa jedna drugoj pomažemo u zbrinjavanju i udomljavanju. Po prirodi sam puna empatije i u stanju sam da danima plačem kad saznam za neku životinju u nevolji kojoj ne mogu da pomognem iz objektivnih razloga.

Već skoro 20 godina spasavam, udomljavam i brinem se pretežno o uličnim mačkama u Beogradu, ali dešavalo se da tu zaluta i poneki pas ili golub, kao i mačke iz drugih mesta. Za tolike godine, veliki je broj života koje sam spasla i ponosna sam na to. Osim mačaka koje donesem u stan, uvek hranim i najmanje dvadesetak mačaka iz kraja dok ne dođu na red da ih donesem u stan i udomim, tako da je to priča bez kraja.

U kontaktu sam sa svim udomiteljima koji su dobili moje mačke i znam svaku njihovu dogodovštinu. U obavezi su da mi povremeno šalju i slike. Verujem da sam nekima dosadna, ali ja volim svaku mačku koju sam udomila i ne mogu sebi da dozvolim da ne znam šta se s njima dešava. Dosad nisam imala loša iskustva sa udomljavanjem, ali svi oni prođu kroz višednevno ili višenedeljno ispitivanje i monitoring.

Moj cilj je da pomognem što većem broju ovih divnih životinja da imaju život kakav zaslužuju. Iako sam zadovoljna dosad postignutim, sve je više mačaka na ulici kojima treba pomoć i dom. Ono što ja mogu je da im dam šansu za život, i to radim bez prestanka. Kako se oslobodi mesto udomljenjem jedne, tu je već druga kojoj treba pomoć. Samo 2018. godine udomila sam njih 20 i spasla još 10, od kojih još četiri čeka udomljenje.

Nažalost, nemam svoj stan i zbog toga su mi mogućnosti ograničene, pa sam se opredelila za mačke koje nisu veliki problem stanodavcima. Moj san je da jednog dana imam dovoljno prostora u kući da mogu da spasem svaku životinju, a ne samo mačke. I za ovo što radim često mi treba pomoć u hrani i potrepštinama, pa ponekad zamolim za pomoć preko društvenih mreža.

Zahvaljujući Fejsbuku i divnim ljudima koji su uvek spremni da pomognu koliko mogu, nekolicini mačkarskih grupa (ne bih da slučajno nekoga zaboravim, pa ih neću imenovati, ali oni znaju ko su), ali i našoj lokalnoj grupi „Mirijevske životinje, naše najdraže komšije“, nikada nisam ostala bez potrebne pomoći. Ovu grupu je osnovala Gordana Burazer i okupila divne ljude velikog srca koji su osnovali mesečni fond za pomoć životinjama. Fond je osnovan pre svega za veterinarske troškove jer oni umeju da budu visoki, posebno za životinje koje nisu ničije, da se tako izrazim. Neizmerno poštujem sve što ova grupa radi.

Od mnogobrojnih dragih mačaka izdvojila bih Duška, mačka koji se sam udomio. Duško je mačak iz čopora koji sam hranila u kraju. Jedne ranojesenje večeri, posle večere koju sam im iznela, Duško je insistirao da uđe u zgradu. To mu nisam dozvolila jer znam da u zgradi ima ljudi koji ne vole životinje i koji bi bili u stanju čak i da mu naude. Posle nekoliko sati izašla sam u hodnik da iznesem bubu koju je jedna od mačaka počela da maltretira. U hodniku, na 9. spratu, na stepenicama videh Duška. On je ipak uspeo da uđe u zgradu i da me pronađe. Naravno da sam posle toga otvorila vrata i rekla „izvoli“. Ispostavilo se da je imao povređen treći očni kapak i ubrzo sam ga odnela na operaciju. Duško se u stanu ponašao kao da je oduvek tu živeo i proveo je kod mene nekoliko meseci dok nismo našli idealnog udomitelja. On sad uživa u Paraćinu i ima drugare kucu i jednog persijskog mačka.

Ne zaboravljam ni svoju persijsku mačku Milicu, moju srodnu dušu, koja je nastavila da živi kroz mnogobrojne fotografije raspoređene po celom stanu.

Na svu sreću, još ima divnih ljudi koji hoće da pomognu i mnogo sam im zahvalna. Upravo zbog toga mi je bila potrebna i vrlo korisna pomoć udruženja ORCA i Paninija. Divno je što imate svest i o ljudima koji u sopstvenoj režiji brinu o životinjama i daju sve od sebe da im pomognu.

Moje iskustvo pokazuje da postoje dve vrste ljudi koji brinu o životinjama: oni koji konkretno pomažu u zbrinjavanju, lečenju i udomljavanju, i oni koji pomažu finansijskim sredstvima ili potrepštinama u hrani, lekovima i svemu što treba jer nemaju druge mogućnosti. To bi bio i moj predlog za uključenje više ljudi u brigu o životinjama.

Ako svako pomogne na način koji je njemu dostupan (a svaka pomoć mnogo znači), usrećićemo ta predivna bića koja često ne zaslužujemo, a koja su u stanju da nas beskrajno vole.

Lidija Cenić