U Velikom Gradištu se 2013. godine rodila nada za napuštene životinje. Tada je, u avgustu, osnovano udruženje P.U.Ž. (pomoć ugroženim životinjama). Ono što me je navelo da se posvetim pomoći životinjama i osnujem ovo udruženje je moj prvi susret sa šinterima. Odlučila sam da se takve situacije ne smeju više dešavati. Prvobitno sam privatno iznajmila jedan plac i počela sam da sklanjam napuštene pse, koje sam pre toga redovno hranila na ulici.

Od tada smo spasili preko 350 pasa bez ikakve pomoći, a ostvaren je i prvobitni cilj – pet godina nismo videli šintere. Izgradili smo humano mesto gde trenutno boravi 150 pasa, koji su čipovani na udruženje P.U.Ž, vakcinisani, kastrirani i čekaju dobre ljude da ih udome. Ostale smo udomili, a to činimo u okviru naše opštine, uz ugovor, kako bismo mogli da i dalje pratimo njihov razvoj. Naravno, ne udomljavamo ako se pas drži na lancu. Imamo 72 člana, znam da smo mali, ali smo kroz veliku borbu uspeli da dobijemo plac od 30 ari na korišćenje preko opštine, gde smo i sada.

Godinama smo konkurisali kao udruženje za sredstva za kastracije i čipovanje vlasničkih pasa, što je izuzetno dobro funkcionisalo. Sa veterinarskom stanicom i dr Sašom Rajčićem uspeli smo, uz pomoć CNR-programa, da smanjimo populaciju pasa u našoj opštini. O tome govore i podaci veterinarske stanice gde je ovim programom za sedam godina ukupno obuhvaćeno oko 1000 vlasničkih i napuštenih pasa. Nažalost, kao i svi, na ovom putu susrećemo se sa problemima. I pored postojanja prihvatilišta i konstantnog rada na rešavanju problema napuštenih životinja, lokalna samouprava je ponovo u ovo uključila Aveniju MB i šinteri su počeli da odvode pse.

Moja ideja je uvek bila da su psi na prvom mestu, a ne politika. Nažalost to nije tako, a psi koji nemaju pravo glasa ispaštaju. Želim da lokalne samouprave više sarađuju sa udruženjima, a ne da ih vide kao nešto loše. I dalje se borimo i za te duše, koje nemaju pravo glasa. Mi smo dobro opremljeni i svi psi imaju apsolutno pravo kretanja. Svi koje smo sklonili neće više živeti na ulici. Nama je potrebno 1200 kg mesečno hrane za naše pse, pored toga vakcine, tablete protiv parazita i lečenja ako su potrebna. Većim delom ja kao osnivač to finansiram i imam tri volontera koji mi pomažu.

Svi naši mali i veliki štićenici su nam podjednako dragi. Međutim, ono što će meni ostati zauvek u sećanju je dan kada sam našla jednu lepoticu, otrovanu na jednoj poljani u gradu i dala joj ime Nina. Pored zalaganja i borbe nisam uspela da je spasim zbog nedostatka prostora u prihvatilištu. U znak sećanja na nju, plac gde sada boravimo sa našim psima nazvali smo “Ninaland”.

U ime svih naših šapica i u naše lično ime, zahvaljujem se udruženju ORCA koje je prepoznalo naš rad i uz pomoć Paninija doniralo 800 kg hrane. Ova donacija nam znači mnogo, a borba za pse i sve druge životinje nikada ne prestaje. To je naša ljudska dužnost.