Moje ime je Elvir Burazerović. Voljeni suprug i otac dve devojčice. Na čelu sam ORCA, organizacije za poštovanje i brigu o životinjama preko 18 godina, moje drugo punoletstvo.

Zaštita životinja – Buđenje ideje – Elvir Burazerović

Elvir Burazerović podstiče povezanost sa prirodom kod dece.

Zaštita životinja – Buđenje ideje – Elvir Burazerović

Nedavno je ORCA obeležila 18 rođendan. Važan događaj za sve nas koji smo posvećeni njenoj izgradnji i viziji očuvanja prirode, zdravog i bezbednog sveta za ljude i životinje. Za mene je ovo bio povod da se osvrnem na prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i da na molbu mnogih prijatelja, napišem tekst o ličnoj perspektivi puta koji je prošla ORCA (i ja sa njom). Moji prijatelji veruju da moja priča može biti korisna za one koji budu čitali, zato vas pozivam da krenete sa mnom na jedno putovaje kroz vreme. 

Priča o ORCA, za mene, počinje mnogo pre ovih 18 godina. U Debeljači. Bajkovitom južnobanatskom selu koje možete videti i doživeti samo ako se tu upitite. Ne možete to usput, jer u Debeljaču možete samo ako se baš tu uputite. Potreban je samo jedan pogled i zapamtićete ovo mesto zauvek: nakon što skrenete sa glavnog puta, čim prođete krivinu, otvara se pogled na dugačak drvored visokih topola na čijem kraju se nalazi reformatska crkva koja veličanstveno nadvisuje krošnje. Ovaj impozantan drvored podsećao me je na knjigu koju sam imao kao dete i na čijim koricama je bio naslikan sličan drvored koji je vodio do velelepnog zamka. Knjiga se zvala „Kapija zemlje bajki“. Tako je, za mene, Debeljača bila zemlja bajki: uzbudljiva, inspirativna, mirna. Idelno mesto za detinjstvo. Idealno mesto za razvijanje ljubavi prema životijama i prirodi. Naročito je bilo mirno nedeljom ujutru. Tada su se mogle čuti samo ptice, vetar i crkvena zvona koja zvone svako jutro u isto vreme…

Ovaj nedeljni mir razbijali su i uništavali pucnji i užasno cviljenje pasa koji su očajnički pokušavali da se sklone od ljudi koji su ih progonili i ubijali nemilosrdno puškama na ulici. Tada je Debeljača za mene prestajala da bude bajka. Užasavale su me slike i zvuci tih nedeljnih jutara. A ja, kao dete, nisam mogao mnogo toga da uradim da bih to promenio. Ali jesam obećao sebi da ću „kada porastem“ zaustaviti ovakvo varvarstvo koje je tada u celoj Srbiji smatrano „normalnim“. Tada nisam znao kako ću to da uradim. Ali sam znao da hoću.

Elvir Burazerović - briga o psima i problem pasa lutalica - uvek aktuelno pitanje.

Prvi koraci

Ono što jesam znao i mogao jeste da brinem o životinjama koje su rasle zajedno sa mnom. Iako moja porodica nije gajila životinje, čim sam krenuo u osnovnu, a kasnije i u srednju školu, počeo sam da pretvaram naše prostrano dvorište u dom za desetine nezbrinutih, odbačenih, napuštenih životinja koje sam pronalazio na ulici. Umesto smetlišta na kojem bi ove životinje završavale, moji voljeni psi, mačke, ovce i koze pronašle su toplinu u našem domu. Pored njih gajio sam zečeve, kokice, papagaje, morske prasiće, hrčkove… Hranio sam ih, brinuo da ozdrave ili porastu. Rastao sam i ja sa njima. Ne samo prirodno, godinama, već i kao ličnost pružajući ljubav, brigu i poštovanje ovim divnim četvoronožnim stvorenjima, što su ona nesebično uzvraćala u neograničenim količinama. 

Nakon srednje škole upisao sam Veterinarski fakultet. Bilo je tako logično: na taj način pomoći ne desetinama, već stotinama životinja – kao veterinar. Sa ogromnim entuzijazmom posvetio sam se studijama, bio na svakoj vežbi i svakom predavanju, ispite davao u čak i u predrokovima! Kako bih zaradio za džeparac, čuvao sam i šetao pse. Bio je to još jedan način da učim i provodim vreme sa životinjama.

Rad sa decom budi svest o dobrobiti životinja - Elvir Burazerović

Tretiranje životinja – suočavanje sa realnošću

Bio sam veoma (neprijatno)  iznenađen odnosom prema životinjama na Veterinarskom fakultetu. U odnosu na moja očekivanjima i shvatanja, odnos prema životinjama na fakultetu, bio je nedopustiv. Bio je to veliki šok za mene! Životinje koje su tu živele: konji, krave, laboratorijske životinje držane su u lošim uslovima i o njima se nije vodilo dovoljno računa. Ipak, na fakultetu sam upoznao neke divne mlade ljude i profesore koji su „nosili iste cipele“ kao i ja: želeli su da promene realnost lošeg odnosa prema životinja na fakultetu. Tako je nastala ORCA. Zapravo, počelo je sve sa jednom kravom i nas nekoliko brucoša – želeli smo da jedna fakultetska krava vidi svetlost dana pošto je svoj život provodila danonoćno vezana u štali. Bili smo tako ponosni kada je protegla noge u kampusu. A krava je bila još srećnija od nas ☺ To je bio ujedno naš prvi uspeh. Ubrzo potom, došli smo na ideju da delujemo udruženo, organizovano i formalno smo osnovali organizaciju. Verovali smo da moramo da pomognemo ljudima da upoznaju fantastičan svet životinja. Poznavanje će osnažiti njihovo poštovanje, a ono i brigu o životinjama. Tako smo našu organizaciju nazvali Organizacija za poštovanje i brigu o životinjama – ORCA (na engleskom Organisation for Respect and Care of Animals). Tada nisam ni slutio da će ova četiri slova obeležiti moj život.

Našao sam se na čelu organizacije sa nepunih dvadeset godina i ne sluteći šta me sve čeka i šta to može sve da znači. Krenuli smo u organizovanu akciju pomoći životinja. Na fakultetu smo osnovali stacionar za sterilizaciju pasa i mačaka koji nam je ustupila Prva interna klinika, pokrenuli kampanju udomljavanja napuštenih životinja i postali poznati po akcijama udomljavanja pasa i mačaka u Knez Mihajlovoj ulici. Neverovatna i fantastična ekipa volontera. Zajedničkim snagama pomogli smo stotinama napuštenih i nezbrinutih životinja – bolesnima da ozdrave, zdravima da ostanu još dugo zdravi, a napuštenima da nađu svoj dom. Skromnim sredstvima, postigli smo mnogo!

Međutim, uskoro smo shvatili da naši ogromni napori mogu pomoći tek neznatnom broju životinja. Da nam napuštene životinje neprekidno dolaze, i dolaze, i dolaze…. Bolesne, gladne, zlostavljane…. I tada smo doneli odluku da promenimo način rada. Znao sam da moramo da se posvetimo aktivnostima i načinima rada koji će sa ograničenim resursima doneti najveću moguću promenu za što veći broj životinja i ljudi. Tako smo naš fokus usmerili na rešavanje uzroka problema. Bilo nam je jasno da je rad na obrazovanju, odnosno uključivanje dobrobiti životinja i zaštite prirode u nastavne programe, usvajanje zakona koji uređuju odnos ljudi i životinja (kojih tada praktično nije bilo) i sprovođenje ovih zakona – apsolutni prioritet. Snažno smo se fokusirali na to da utičemo na uzrok problema.

Neophodnost promene zakona kao najbolji metod zaštite životinja

Iznajmili smo kancelariju od 10 kvadrata u Beograđanki i, da toga nismo bili ni svesni, počeli smo da pišemo istoriju zaštite životinja u Srbiji: na jednom kompjuteru i sa štampačem za koji smo bili toliko srećni što ga imamo da ga zapravo nismo mnogo ni koristili (da se ne troši). Stalno smo trčali sa jednim jedinim USBom koji smo imali u fotokopirnicu da štampamo dopise institucijama sa molbama i apelima da zaštita životinja i prirode postane važno društveno pitanje. Baš u toj maloj kancelariji, i baš na tom “praistorijskom” kompjuteru i glanc novom štampaču, i baš na tom jednom USBu koji smo čuvali kao da je od zlata i vredno ga nosali od fotokopirnice do Beograđanke svakodnevno i po nekoliko puta – stvorili smo prvu strategiju rešavanja problema napuštenih životinja u Srbiji, Zakon o dobrobiti životinja, Krivični zakonik koji je zlostavljanje i ubijanje životinja označio kao krivično delo i još mnogo toga! Bilo je to perod od 2004. do 2006. godine.

U sećanju mi je ostala jedna zelena fascikle koju sam stalno nosio okolo sa sobom dok sam čekao u hodnicima ministarstava i sekretarijata da me prime čelnici koji su me čudno gledali, kao nekog vanzemaljca, dok sam im predstavljao rešenja za humano i efikasno rešavanje problema napuštenih životinja, objašnjavao da ubijanje i sklanjanje životinja sa ulica nije rešenje problema, i da čovek ima, na kraju, moralnu obavezu da brine o životinjama koje je pripitomio. Naročito je bilo izazovno objasniti razloge da zlostavljanje životinja bude krivično delo: bilo je tu svega: i čudnih pogleda, i ignosanje, podsmevanja … ali i podrške.

Elvir Burazerović u akciji čišćenja reke i očuvanja životne sredine.

Prvi veliki uspesi

Upornost se ipak isplatila, nakon nekoliko godina, naišao sam na nekolicinu uticajnih ljudi koji su razumeli šta je pisalo u zelenoj fascikli. Tih dana smo uspeli da dođemo čak i do Predsenika Narodne skupštine i Predsednika Republike Srbije. Njihova podrška bila je od posebne važnosti za ono što će se dalje dešavati. Razumeli su i želeli su da pomognu, podrže, učestvuju. Krajem 2005. izglasan je Krivični zakonik u kojem je prvi put u istoriji naše zemlje, zlostavljanje i ubijanje životinja označeno kao krivično delo! Bilo je to revolucionarno! Već naredne godine, usvojena je i Strategija rešavanje problema pasa lutalica u Beogradu, a ORCA uz podršku Grada Beograda otvara prvi Info centar za zaštitu životinja! Dobro se sećam tog dana – osećaj uspeha – Info centar je bilo prvo mesto na kojem su svi, ali baš svi građani, mogli da dobiju pomoć, savet, podršku i da zajedničkim snagama rešavamo problem zaštite životinja u Srbiji. Mogli smo da skupljamo podatke, da sa tim istim podacima odlazimo kod nadležnih organa i zahtevamo od njih da probleme rešavaju na human i efikasan način. Radili smo sa hiljadama dece predškolskog i školskog uzrasta, obrazovali volonterski centar, mobilisali građane da se aktivno uključe u program sterilizacije i udomljavanja napušenih životinja, dodatno ojačali rad našeg Pravnog savetovališta (koje smo imali od osnivanja), aktivno radili sa lokalnim samoupravama u Srbiji na trajnom rešenju svih problema sa životinjama… Možda i najvažnije: u ovom periodu uspeli smo da uverimo Ministarstvo poljoprivrede da usvoji Zakon o dobrobiti životinja koji je u prihvatio preko 90% rešenja iz našeg Nacrta zakona! Jednom rečju, bili smo na brzoj pruzi trajnog rešavanja problema zaštite životinja u Srbiji i polako smo ih, zajedno sa građanima i institucijama, rešavali – jedan po jedan.

Dečija radionica na Beogradskom sajmu sa Elvirom Burazerovićem.

Prve velike greške

A onda, kao što ponekad biva sa lepim snovima, došlo je neprijatno buđenje. Shvatili smo da smo u Srbiji, da smo u predizbornoj kampanji ne svojom voljom i da su sve ovo što smo radili želeli da zloupotrebe u svrhe promocije neki loši ljudi. Neke tzv. „poznate medijske ličnosti“ koje su unazadile zaštitu životinja u Srbiji najmanje deceniju, da bi dobili svojih pet minuta slave u jeftinoj, žutoj štampi… Prodali su živote miliona životinja da bi dobili svoju kolumnu i petominutno predizborno gostovanje u žurnalističkom i televizijskom blatu… I uništili veliku šansu da životinje u Srbiji napokon žive životom kojim zaslužuju…

Ipak, za ono što se desilo ne krivim ove ljude. Sve je to, pre svega, bila moja odgovornost, loša procena, danak neiskustvu i nedovoljno dobrom sagledavanju stvari. Moja naivnost i nedovoljna opreznost, progrešna procena i verovanje da je dovoljno da radiš nešto sa posvećenošću i obezbediš rezultate, koje onda niko ne može da uruši. Naivno, zar ne? Ispostavilo se da naravno može – na kratke staze, ali može. Naučio sam lekciju.

Morali smo da zatvorimo Info centar. Nije bilo više aktivne podrške mnogih ljudi koji su razumeli i podržavali njegov rad, pozitivne promene koje je on donosio zahvaljujući požrtvovanim ljudima koji su 24 časa sedam dana u nedelji radili za životinje. Ne samo da smo morali da zatvorimo kancelariju Info centra, već smo morali da istrpimo i blaćenje našeg imena, mog imena… Bili su to teški trenuci za ORCA i za mene lično. Mnogi su tada odlučili da je bolje da se sklone, da ne budu više deo naše nekada uspešne priče. Ali mnogi su i ostali, a neki i došli. Naučili smo neke dobre lekcije o ljudima, društvu i političkom sistemu u Srbiji. Pametniji, nastavili smo ka našoj viziji koja nas je i dalje vodila, jer smo snažno verovali u nju.

Odlučniji nego ikad – borba za zaštitu životinja se nastavlja

I opet sam znao da nešto moram da promenim, da uradim drugačije. Morao sam da sačuvam ORCA i sve ono što je ona značila. Morao sam zbog ljudi – onih koji su svoju veru, emocije i vreme godinama posvećivali izgrađivanju ove organizacije za koju su verovali da može da napravi promene. Morao sam zbog naše misije. Proces postavke sistema zaštite životinja u Srbiji tek je počeo i bilo je važno ne odustati na početku! Ubrzo smo dobili podršku Britanskog kraljevskog udruženja za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Svetskog udruženja za zaštitu životinja, koji su znali koliko je važno sačuvati i ojačati ORCA. Ova podrška nas je osnažila da delujemo potpuno samostalno, nezavisno od bilo koje državne institucije i dodatno ojačala organizacju koja je danas sinonim za zaštitu životinja u Srbiji.

Nastavili smo da krčimo nove puteve za zaštitu životinja – aktuelizovali smo temu napuštenih životinja do te mere da su svi počeli da pričaju našim jezikom, izraz odgovorno vlasništvo“ postao je deo svakodevnog govora i rečnika; građani i institucije su počeli da shvataju da i farmske životinje imaju osećanja i da od njihovog zdravlja i dobrobiti zavisi kvalitet proizvoda koji se nalazi na porodičnim trpezama širom Srbije; školski programi i udžbenici uvrstili su u svoje redovne planove i programe različite teme o zaštiti životinja i prirode. Zaštita životinja počela je napokon da se živi u našoj zemlji i životinje su postajale važne.

Novi pristup i još veći uticaj

Doneo sam odluku da više nikada ne dozvolim da zavisimo od politike i podrške države. Tim ORCA se posvetio tome da sredstva za rad obezbedi od građana koji nas podržavaju, evropskih i drugih fondova koje nam stoje na raspolaganju. Ojačali smo naša kapacitete za novi pristup i uspeli smo u tome. Iza nas je veći broj realizovanih važnih projekata koju su načili velike promene. Zahvaljujući jednom od njih Srbija je postala prva zemlja u Evropi u kojoj se primenjuju savremeni protokoli za procenu dobrobiti životinja na farmama, a kreirali smo i posebne ORCA standarde za gajenje domaćih životinja. Zahvaljujući novom pristupu, ORCA je svoje delovanje i uticaj proširila i na zemlje zapadnog Balkana. Danas smo lider velikog regionalnog projekta koji se realizuje u Albaniji, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji (uključujući i teritoriju Kosova). Ovaj projekat posvećen je tome da zaštitu životinja i prirode postavi u srce poljoprivrede i proizvodnje zdrave i bezbedne hrane. Ambiciozno, važno i ostvarivo. 

Sećate se veterinarskog fakulteta sa početka priče. Na trećoj godina studija, sa prosekom 9,6 odlučio sam da ga napustim. Radeći u ORCA, shvatio sam da, ako želim da promenim odnos ljudi (društva) prema životinjama, moram da imam neka druga znanja i veštine. Tako sam upisao pravni fakultet koji mi je mnogo pomogao u boljem sagledavanju društvenih odnosa i omogućio da kroz rad na propisima i mehanizmima njihovo sprovođenje doprinosim promeni života ljudi i životinja na bolje. Završio sam fakultet, kasnije i master i stekao zvanje master pravnik za prava deteta. Posvećivanje pravima deteta, proširilo mi je perspektive i uticalo na mene da zaštitu životinja i prirode posmatram kroz dimenziju ljudskih prava. Sada sam još više uveren u to da je humanost nedeljiva! Punom ostvarivanju prava deteta (pravo na život, zdravlje, kvalitetno obrazovanje, igru …) direktno doprinosti zaštita prirode i dobrobit životinja od kojih zavisi opstanak i blagostanje miliona ljudi i njihovih porodica. Razumeo sam koliko je važno prepoznati međuzavisnost dobrobiti životinja, zaštite prirode i prava deteta, odnosno razumeti mehanizam na koji se postupanje prema životinjama odražava na dobrobit dece i ostvarivanje njihovih prava.

Elvir Burazerović tokom akcije prikupljanja sredstava za Ljubinkin legat.

Poklon za osamnaesti rođendan

Za 18. rođendan, za svu istrajnost, trud i rad, dobili smo najlepši poklon: poverenje i snažan podstrek za dalje. Ovaj poklon nam je podarila Ljubinka Vivčar i preko dve stotine ljudi koji su pošli njenim putem. Ova neverovatna žena pokrenula je lavinu dobre energije koja nastavlja da se umnožava. Ona je odlučila da njeno dobročinstvo traje i nakon njene smrti i celokupnu svoju imovinu, u vidu stana od 35m2, testamentom je zaveštala ORCA – puna vere i poverenja prema nama. Kampanju da stvorimo Ljubinkin legat – prvi studentski dom za zaštitu živoitnja i prirode – podržalo je preko dve stotine ljudi. Dobro se višestruko umnožilo. Naš zadatak i odgovornost je da to nastavimo. Naredne godine će svoj dom u Ljubinkinom legatu naći dve studentkinje koje su poreklom iz domova za decu bez roditeljskog staranja. One će svoj život posvetiti zaštiti životinja i prirode i imati zadatak da, šireći dobro, naprave toliko potrebne promene.

Zatvara se krug

Još i danas imam pred očima sliku dečaka koji donosi čvrstu odluku da će promeniti realnost i zaštiti sve životinje. Da će uraditi sve što je potrebno da ljudi razumeju životinje i prestanu da ih povređuju kao u ono nedeljno jutro kada su odjekivali pucnji po ulicama jednog južnobanatskog sela. I danas, kada se osvrnem, pre samo 18 godina – da li sam verovao da ću biti ovde gde jesam? Naravno. Uprkos svemu. Da li sam sumnjao u uspeh? Nikada. Pre 18 godina nisam ni sanjao da će četiri slova ORCA postati sinonim za zaštitu životinja u našoj zemlji. Imao sam velike snove – da Srbija dobije zakone koji štite sve životinje, da se prestane sa korišćenjem oglednih životinja u obrazovanju, da naša deca uče o dobrobiti životinja – da dobrobit životinja postane deo naše svakodnevnice i normalna, uobičajena tema, tema koja se podrazumeva. Sada, 2018. godine, sa ponosom mogu da kažem da sam mnoge svoje snove ostvario – zahvaljujući naporima ORCA tima Srbija od 2009. godine ima svoj Zakon o dobrobiti životinja, od 2006. zlostavljanje i ubistvo životinje je krivično delo i do sada je preko 400 ljudi procesuirano zbog ovog (ne)dela, izrečena je prva zatvorska kazna za ubistvo životinje (kojih danas ima ukupno 19), deca u osnovnoj školi uče „šta je dobrobit životinja i kako se ona štiti“, ogledne životinje se više ne koriste u obrazovanju već isključivo u naučno-istraživačke svrhe i tu uz posebne dozvole. I još mnogo toga što smo zamislili, mi smo ostvarili. Ovo je samo delić naših postignuća kojima smo učinili da Srbija bude svakim danom bolje mesto za život. Naša ostvarenja sačuvala su i unapredila kvalitet ne hiljada, već miliona životinja u Srbiji.

Vizija Elvira Burazerović jeste bezuslovna dobrobit životinja.

Vizija koju jasno vidim

Danas, kada zatvorim oči – imam jasnu viziju. Imam san. Verujem da će Srbija biti zemlja u kojoj se o životinjama brine u svakom aspektu – zemlja u kojoj kada si životinja, bez obzira da li si kućni ljubimac, farmska životinja, ogledna ili divlja životinja koja živi u zatočeništvu – imaš zagarantovan kvalitet života: obezbeđenu hranu i vodu, udoban smeštaj, zdravstvenu zaštitu, zaštitu od bola, patnje i stresa, odnosno uslove da možeš ispoljiti svoje prirodne oblike ponašanja. Zemlja u kojoj se podrazumeva da je normalno da mi, ljudi budemo zaista ljudi. Da svako bude čovek prema životinjama. Da ne postoji nijedna izbačena i napuštena životinja na ulici koja ne može da bude zbrinuta. Zemlja u kojoj potrošači imaju mogućnost izbora proizvoda koji su poreklom od farmskih životinja koje slobodno žive u svom prirodnom okruženju. Zemlja u kojoj se kozmetički proizvodi i proizvodi kućne hemije ne testiraju na životinjama i u kojoj potrošači svesno biraju isključivo ovakve. Zemlja u kojoj postoje razrađeni sistem pomoći divljim životinjama u nevolji, kao i njihovo humano držanje u zatočeništvu dok se ne vrate u divljinu. Zemlja u kojoj deca sa svojim drugovima i roditeljima provode mnogo više vremena u prirodi i sa životinjama. Zemlja u kojoj roditelji govore svojoj deci o tome koliko je važno čuvati prirodu i životinje – jer znaju da je to deo koncepta opstanka. Verujem da će u vremenu pred nama da se sretnu prava deteta i dobrobit životinja i da ćemo stvoriti prostor u kojem ćemo decu vratiti životinjama i prirodi, a prirodu i životinje deci.

Čvrsto verujem u ovu jasnu viziju.

Dobro došli u moj svet budućnosti koji delim sa fantastičnim ljudima koji su deo ORCA i onima koji podržavaju naš rad. Pozivam vas da uživamo u plodovima zajedničkog rada, trajnim rešenjima, posvećenosti i veri u budućnost za ljude, životinje i prirodu!

S poštovanjem,
Elvir Burazerović